Onkološke bolesti i lečenje u Srbiji: Između napretka i sistemskih izazova

Onkološke bolesti predstavljaju jedan od najvećih izazova za zdravstveni sistem Srbije. Poslednji podaci Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ (za 2024. godinu) pokazali su da su od svih malignih tumora obolele 41.472 osobe, a iste godine od raka je umrlo 20.314 osoba. Najčešće se u Srbiji oboljeva od raka pluća, kolorektalnog karcinoma, karcinoma dojke i prostate. Rak pluća prednjači kao vodeći uzrok smrti, dok se rak dojke nalazi na prvom mestu po učestalosti kod žena. Ipak, iza ovih brojki nalazi se mnogo duži i komplikovaniji put od onoga koji se vidi u statistici- put od prvog pregleda i sumnje na bolest, preko dijagnostike, čekanja na rezultate i konzilijuma, do početka terapije, kontrola i života nakon lečenja. Problem je što se većina slučajeva raka u Srbiji otkriva u poodmaklim fazama bolesti. To značajno smanjuje šanse za uspešno lečenje i povećava smrtnost, čak i kod tipova raka gde je preživljavanje u ranoj fazi visoko, upozoravaju stručnjaci.

Kasna dijagnoza onkološke bolesti skupo košta

Prema podacima GLOBOCAN 2022/Međunarodne agencije za istraživanje raka (IARC) u Srbiji je 2022. godine dijagnostifikovano približno 250 novih slučajeva raka na 100.000 stanovnika, dok je stopa mortaliteta 128 na 100.000 stanovnika. Evropski prosek je 280 za incidencu i 106,3 za mortalitet.

Preračunato na populaciju Srbije, razlika u standardizovanim stopama mortaliteta u odnosu na evropski prosek znači da bi se godišnje moglo sačuvati oko 1.473 života, što čini oko 6% svih smrti od raka u Srbiji.

U poređenju sa Švedskom, jednom od zemalja sa najboljim ishodima lečenja, razlika u stopama mortaliteta znači da se u Srbiji godišnje izgubi oko 2.879 života više.

Brojke ne govore samo o bolesti

To znači da bi unapređenje organizacije sistema moglo bi da spreči maksimalno 12% smrtnih ishoda godišnje. Ovakva incidenca može biti posledica slabijeg otkrivanja bolesti, nedovoljnog obuhvata skriningom i ograničenog pristupa dijagnostici.

Poređenje sa evropskim zemljama dodatno pokazuje koliko su rano otkrivanje i organizacija sistema važni. Slovenija na primer ima višu incidencu od Srbije – 305,1 slučaj na 100.000 stanovnika – ali niži mortalitet, 116,7. Švedska ima još višu incidencu, oko 310 slučajeva na 100.000, ali stopu mortaliteta 85,2. Brojke međutim ne govore samo o bolesti.

One pokazuju i to koliko brzo pacijent dolazi do dijagnoze, koliko dugo čeka terapiju i kako ga zdravstveni sistem vodi kroz čitav proces lečenja. Nizak obuhvat skriningom, kasno otkrivanje bolesti, visoka smrtnost, nedovoljna dostupnost inovativnih lekova, manjak kadra i nejednak pristup zdravstvenim uslugama predstavljaju probleme koji se međusobno nadovezuju. Krenimo redom. Jedna od najslabijih tačaka sistema je rano otkrivanje bolesti.

Više otkrivenih slučajeva ne znači više smrti: Šta Srbija može da nauči od Slovenije i Švedske

Srbija ima organizovane programe skrininga za rak dojke, grlića materice i kolorektalni karcinom, ali je obuhvat pacijenata koji se pregledaju i dalje veoma nizak. Svega osam odsto žena starosti između 50 i 69 godina obuhvaćeno zvaničnim programom.

Organizovani skrining u Sloveniji obuhvata 78 odsto žena, u Hrvatskoj 62 odsto, dok je prosek Evropske unije 56 odsto. Koliko se sporo ovaj proces odvoja pokazuje podatak da je kod raka dojke, obuhvat skriningom porastao sa svega 3,3 odsto koliko je bio 2013. godine na 7,5 odsto 2023. godine.

Evropski prosek je oko 49,6 odsto. Razlika u odnosu na zemlje koje imaju dobro organizovane programe još je veća. Slovenija je 2023. godine imala obuhvat od oko 77,5 odsto, dok je Švedska dostigla oko 83 odsto.

Modeli skrininga za onkološke bolesti u zemljama u okruženju

Slična situacija je i kod raka grlića materice. U Srbiji je 2023. godine organizovanim skriningom bilo obuhvaćeno svega 6,2 odsto žena uzrasta od 20 do 69 godina. U Sloveniji je taj procenat bio 74,4, a u Švedskoj 77,7 odsto. Slovenija je pokazala koliko organizovan skrining može da promeni rano otkrivanje raka dojke kroz program DORA, koji aktivno poziva žene na pregled.

Tanja Španić iz Udruženja „Europa Donna“ u Sloveniji ukazuje da je organizovani nacionalni program mamografskog skrininga namenjen ženama od 50 do 69 godina, zasnovan na sistemu ličnih poziva, strogoj kontroli kvaliteta i sistematskom praćenju pacijentkinja. To je dovelo do češćeg otkrivanja karcinoma u ranoj fazi kada je lečenje efikasnije i manje agresivno, navodi ona.

Hrvatska, na primer razvija modele koordinacije pacijenta i integrisane podrške, dok evropske zemlje sve više ulažu u regionalne radioterapijske i dnevne onkološke centre. U Hrvatskoj se na skrining raka dojke odaziva oko 65 odsto pozvanih žena.

Zahvaljujući ranijem otkrivanju i dostupnosti savremenih terapija, smrtnost od raka dojke smanjena je za više od 20 odsto, dok je petogodišnje preživljavanje dostiglo 87 odsto. Podaci sa terena u Srbiji pokazuju da se interesovanje za preventivne preglede ne može jednostavno objasniti nedostatkom svesti.

„Žene žele da se pregledaju, ali sistem mora da ih pozove“

Važan deo problema predstavlja i način na koji je skrining organizovan. U Ženskom centru „Milica“ koje se bavi pružanjem pomoći obolelima kažu da primećuju da su žene danas informisanije i da sve veći broj njih razume da rano otkrivanje bolesti značajno povećava šanse za izlečenje. Ipak, kako kaže predsednica udruženja Vesna Bondžić, primarna zdravstvena zaštita, koja bi trebalo da bude nosilac prevencije, danas je jedna od najslabijih karika sistema.

Navodi i konkretan primer: „Danas radiolozi u domovima zdravlja, pored skrininga, obavljaju i sve druge dijagnostičke preglede, zbog čega je teško obezbediti kontinuitet i visok obuhvat organizovanog skrininga“ Da žene žele da se odazovu na preventivne preglede pokazuje i iskustvo sa pokretnim mamografima. Gde god mamograf stigne, termini za pregled se veoma brzo popune, dodaje. To govori da problem nije samo nedostatak interesovanja žena, već potreba da preventivni pregledi budu organizovani i jednako dostupni svim građankama Srbije, ukazuje sagovornica.

Ista dijagnoza, različita sudbina: U Srbiji mesto lečenja određuje put pacijenta

Iz ugla pacijenata koji se ovom udruženju javljaju najveći problem nije samo dužina čekanja od dijagnoze do početka lečenja, već neujednačenost sistema. Tako dve žene sa istom dijagnozom mogu imati potpuno različit put do lečenja u zavisnosti od toga gde se leče ili koliko brzo uspeju da obave neophodne dijagnostičke procedure.

Tu se pojavljuje još jedan problem- nejednakost u dostupnosti zdravstvenih usluga. U Srbiji oko 38 zdravstvenih ustanova pruža onkološke usluge. Formalno, to predstavlja široku mrežu. Međutim, kapaciteti nisu ravnomerno raspoređeni. Najsloženije procedure uglavnom su koncentrisane u velikim, tercijarnim centrima, dok manje bolnice imaju ograničenije mogućnosti.

Zbog toga mesto stanovanja može da utiče na to koliko će pacijent brzo doći do pregleda, dijagnostike ili terapije. Za nekoga ko živi u Beogradu ili drugom velikom centru, odlazak na pregled može značiti nekoliko sati.

Kilometri do terapije: Kada lečenje onkološke bolesti postane i logistička borba

Prema podacima Ženskog centra „Milica“, gotovo 30 odsto obolelih žena prelazi više od 100 kilometara u jednom pravcu kako bi primilo terapiju u referentnom onkološkom centru. To nije samo logistički problem. Podrazumeva i dodatne troškove, izgubljene radne dane, angažovanje članova porodice i fizičko i psihičko opterećenje.

Takođe i broj stručnjaka i dalje nije dovoljan u odnosu na broj pacijenata i složenost savremenog lečenja. Prema podacima navedenim u analizi kliničke onkološke radne snage, Srbija ima svega 54 onkologa, odnosno oko 0,98 onkologa na 100.000 stanovnika (podaci za 2015). Podaci iz te godine pokazuju da ih je 7,13 u Italiji, 5,71 u Poljskoj, 2,56 u Severnoj Makedoniji i 1,7 u Sloveniji.

Nedostatak kadra

Prema procenama Udruženja medikalnih onkologa Srbije (UMOS), u Srbiji trenutno radi između 150 i 200 lekara koji primenjuju sistemsku terapiju, bez onkoloških hirurga i radioterapeuta. To bi okvirno odgovaralo nivou od 2,5 do 3 onkologa na 100.000 stanovnika. Nedostatak stručnog kadra nije problem samo Srbije.

Naime, najnovije analize Evropske organizacije za karcinom ukazuju da se cela Evropa suočava sa izraženim deficitom onkološke radne snage. U Velikoj Britaniji, na primer, procenjuje se manjak od oko 15% kliničkih onkologa u odnosu na potrebe sistema.

Očekuje se da će dostići i 25% u naredne tri godine. Istovremeno, Srbija zaostaje i u dijagnostičkoj opremi. Na 100.000 stanovnika ima oko 1,92 CT uređaja, 0,6 MRI uređaja i svega 0,03 PET skenera.

…ali i opreme

To je višestruko manje u odnosu na zemlje EU. Ograničeni kapaciteti ovih tehnologija usporavaju proces dijagnostike. Takođe produžavaju vreme do terapije i smanjuju mogućnost praćenja terapijskih ishoda, naročito u manjim centrima. Slično je i sa radioterapijom.

Srbija ima oko 0,53 radioterapijska sistema na 100.000 stanovnika (prema podacima iz izveštaja o menadžmentu onkoloških pacijenata u Srbiji objavljenog u novembru 2025. u Srbiji). Ni kod mamografije slika nije sjajnija. Srbija ima oko 2,23 mamografa na 100.000 stanovnika, manje nego Hrvatska sa 3,42 i značajno manje nego Grčka sa 7,49. Međutim, sam broj aparata nije dovoljan da objasni rezultate.

Efektivni kapacitet zavisi i od broja obučenih stručnjaka, organizacije rada, vremena obrade nalaza i sistema zakazivanja. Drugim rečima, aparat koji postoji, ali nije dovoljno iskorišćen ili nema kadar koji na njemu radi, ne predstavlja stvarno dostupan kapacitet za pacijenta. Još jedan od ključnih problema u lečenju kod onkoloških bolesti predstavlja dostupnost inovativnih lekova.

Srbija kasni za Evropom u inovativnim lekovima Od 2020. do 2023. godine

Evropska agencija za lekove odobrila je 56 onkoloških lekova. U Srbiji je pacijentima bilo dostupno svega osam, odnosno oko 14 odsto tog broja. Podaci pokazuju da zemlje Zapadne Evrope refundiraju i uvode i uvode veći procenat inovativnih tarapija. Zemlje Centralne i Istočne Evrope kao i zemlje Zapadnog Balkana ostvaruju znatno niži obuhvat.

Prema podacima Udruženja proizvođača inovativnih lekova INOVIA, na listu u Srbiji čeka više od 40 inovativnih lekova u gotovo 90 indikacija, pri čemu onkohematološki lekovi čine više od polovine. U susednim zemljama veliki deo indikacija koje u Srbiji još čekaju na dostupnost već je uključen u sisteme finansiranja.

„U tom istom setu podataka koji smo prikupili tokom marta ove godine, pokazalo se da u odnosu na indikacije koje kod nas još čekaju ulazak na Listu, u susednim zemljama u tom trenutku na listi već bilo Bugarska 92% indikacija, Hrvatska 73% indikacija, Rumunija 71% indikacija, Crna Gora 40% indikacija“, kaže sagovornik.

Moguća rešenja

Udruženja pacijenata ukazuju da proces često nije transparentan te da zavisi od budžetskih ograničenja i može trajati više od godinu dana. To značajno usporava dostupnost inovativnih terapija pacijentima. Stručnjaci ukazuju da bi jedno od rešenja moglo da bude skraćeni odnosno takozvani „fast track“ za onkološke terapije koje imaju status inovativnih i visoku kliničku vrednost.

To je model koji ima Danska gde je uspostavljen poseban regulatorni put za onkološke lekove sa prioritetom. U periodu od 1995. godine do 2024. Evropska agencija za lekove (EMA) je odobrila 194 onkološka leka za 318 novih indikacija. Najveći broj je odobren za lečenje leukemije, raka pluća, raka dojke. To su ujedno maligniteti sa najvišom incidencom među onkološkim bolestima.

Ima pomaka

U poslednjoj dekadi beleži se ubrzan rast odobrenih onkoloških lekova uz rekordnih 17 odobrenja u 2021. Udruženja pacijenata u Srbiji upozoravala su do nedavno lista inovativnih lekova nije proširena od 2023. Od tada se mnogo toga promenilo u svetu. Ipak nekih pomaka ima u poslednje vreme.

Nadu uliva to što je u avgustu 2026. godine stupila na snagu proširena lista lekova Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO). Na njoj su i inovativni i generički lekovi za onkološke pacijente. To znači da će nova grupa najsavremenijih inovativnih onkoloških lekova uskoro biti dostupna pacijentima u Srbiji, na teret RFZO.

Pacijent ne sme da bude samo dijagnoza

Kada se govori o onkologiji iza svake brojke nalazi se čovek koji istovremeno prolazi kroz medicinski, psihološki, porodični i finansijski problem. Istraživanja u Srbiji pokazuju da oko 60 odsto onkoloških pacijenata ima potrebu za psihološkom podrškom u početnoj fazi lečenja i u suočavanju sa bolešću. Kod 30 do 40 odsto pacijenata prisutni su izraženiji psihološki problemi, uključujući anksioznost, depresiju…

Potrebna i psihološka podrška

Uprkos tome, u javnom zdravstvenom sistemu postoji manje od pet psihologa koji su aktivno uključeni u rad sa odraslim onkološkim pacijentima, dok psihijatri praktično nisu uključeni u sistemsku psihoonkološku podršku. Članovi porodice zato su najveća su pomoć obolelom. Onkološka oboljenja predstavljaju jedan od najvećih finansijskih tereta među hroničnim bolestima.

Prema istraživanjima, pacijenti i negovatelji troše u proseku 16% godišnjeg prihoda u visokorazvijenim zemljama, i do 42% godišnjeg prihoda u zemljama srednjeg i nižeg prihoda. Ukupni direktni troškovi onkoloških oboljenja u Evropi porasli su sa 62 milijarde evra u 1995. na 146 milijardi evra u 2023. Direktni troškovi po glavi stanovnika povećali su se sa 74 na 275 evra. Osim troškova lečenja i hospitalizacije, značajan deo opterećenja čine gubici produktivnosti, povećana potreba za negom i smanjenje radne sposobnosti obolelih.

Brojke koje upozoravaju

U Srbiji je ukupni gubitak produktivnosti zbog smrtnosti od raka u 2022. godini procenjen na 521,3 miliona evra. Od toga se 238,1 milion evra odnosi na formalni rad, dok je 283,2 miliona izgubljeno kroz neplaćene aktivnosti, brigu o porodici, domaćinstvu i zajednici.

Cena onkološke bolesti koju statistika ne vidi

Istovremeno, Srbija beleži oko 1.205 izgubljenih produktivnih godina života na 100.000 stanovnika. To je svrstava među zemlje sa visokim relativnim gubicima u Evropi. To ukazuje da se veliki broj smrtnih slučajeva dešava u radno aktivnom dobu. Sve to utiče na smanjenje ukupnog broja radno sposobnog stanovništva, rast zavisnosti od socijalnih davanja i dodatni pritisak na zdravstveni i penzioni sistem. Evidentno je da je rak i mnogo više od zdravstvenog problema. Još neke brojke pokazuju da Srbija uveliko plaća visoku cenu kasnog otkrivanja, nedovoljne dostupnosti terapija i neujednačenog sistema. Procena da se zbog prerane smrtnosti od raka godišnje izgubi oko 0,82 odsto BDP-a u Srbiji (podatak iz 2022. godine) pokazuje razmere tog problema. To je iznad proseka razvijenih zemalja i približno nivou država Zapadnog Balkana.

Za Srbiju to znači da se svake godine izgubi približno jedan odsto ukupne ekonomske vrednosti zemlje zbog prerane smrtnosti od raka. Još jedan podatak posebno je važan za razumevanje situacije u Srbiji – petogodišnja prevalenca raka. U Srbiji ona iznosi oko 1.331 na 100.000 stanovnika, dok je evropski prosek oko 1.825. Viša prevalenca u zemljama poput Hrvatske, Slovenije i Švedske – 2.050, 2.151 i 2.312 na 100.000 stanovnika u velikoj meri odražava činjenicu da više ljudi preživljava rak i živi duže nakon dijagnoze.

Precizna medicina postoji na papiru, ali ne i za svakog pacijenta

Savremeno lečenje raka sve više zavisi od toga da se terapija prilagodi konkretnom tumoru i karakteristikama pacijenta. U Srbiji precizna medicina postoji kao stručni koncept, ali njena praktična primena je još u ranoj fazi. Najveće prepreke za razvoj precizne medicine u Srbiji uključuju nedovoljno finansiranje, odsustvo jasne nacionalne strategije i ograničene infrastrukturne kapacitete.

Podaci pokazuju da čak 96 odsto lekara smatra da je testiranje biomarkera važno za donošenje terapijske odluke, ali samo oko trećine smatra da dostupni testovi zadovoljavaju kliničke potrebe. Svega oko 10 odsto pacijenata ima pristup sveobuhvatnim genskim panelima, dok zdravstveni radnici navode da se troškovi testiranja često delimično ili uopšte ne refundiraju.

Čekanje na rezultate

Čeka se i na rezultate. Prosečno vreme čekanja na rezultate testiranja iznosi dve do četiri nedelje, uz povremena kašnjenja kod složenijih analiza. Testiranje je koncentrisano u malom broju centara, što dodatno otežava pristup pacijentima iz unutrašnjosti. Jedan od problema koji se ponavlja u iskustvima pacijenata jeste osećaj da sami moraju da povezuju različite delove sistema.

Od trenutka kada dobiju nalaz, mnogi moraju da saznaju gde treba da odu, da pronađu termin, prikupe dokumentaciju, zakažu snimanja, čekaju nalaze i sa njima odlaze kod sledećeg lekara, kažu u udruženju pacijenata. Kao dobar primer može poslužiti Hrvatska.

Deo ovog problema pokušava da reši uvođenjem onkoloških uputnica i koordinatora, odnosno „case managera“, koji pomažu pacijentu da prođe kroz sistem. Ljiljana Vukota, psihološkinja i izvršna direktorka Udruženja „Sve za nju“ iz Hrvatske koje se bavi savetovanjem i davanjem podrške u lečenju obolelih kaže da primećuju da pacijentima najviše nedostaju informacije i da često zbog toga lutaju kroz sistem i kasne s početkom lečenja.

Takođe nedostaje integrativni pristup pacijentu koji bi obuhvatio sve potrebe. Primer takvog pristupa u Hrvatskoj je KBC Rijeka koja uspostavila takav pristup kroz integrisani program za obolele od raka dojke. Ideja je bila upravo da se pacijentu pruži što više potrebnih informacija na jednom mestu u trenutku kad su potrebne.

Vest preuzeta sa website: https://forbes.n1info.rs/lifestyle/zdravlje-i-stil/onkoloske-bolesti-i-lecenje-u-srbiji-izmedju-napretka-i-sistemskih-izazova/